Plus tri

Vlada je bio krupniji od ostalih dečaka iz razreda. Ne sećam se svega, ali znam da je mnoge situacije lako rešavao – upravo zahvaljujući svojoj pojavi. Mnoge je nervirao, ali meni je s njim bilo zabavno.

Najuzbudljivija stvar koju sam s Vladom doživeo bilo je špijuniranje starijih devojaka koje su se kupale u Jasenici. Iako su samo neke bile u toplesu, nama se činilo da smo videli mnogo više. Verovatno su za to bile „krive“ slike iz časopisa Čik, koje ni nisu bile sasvim gole, ali su nama tako izgledale.

Sećam se kako smo puzali prašnjavom stranom bedema reke Jasenice, da bismo kroz travu virili na drugu stranu i gledali devojke. One su bile bar deset godina starije, a mi tada imali dvanaest–trinaest. Sve je bilo nevino, a činilo se kao velika tajna.

Malo se sećam tog vremena, ali dok pišem ovo, jasno osećam onaj nespokoj kad sam čuo da je Vladu ubila struja. Bio je to prvi put da sam izgubio nekog bliskog, nekog s kim sam provodio vreme. Nisam tada znao šta to znači. Nisam znao ni dok sam sa svim đacima išao u koloni prateći Vladin kovčeg. Smederevska Palanka je bio mali grad, a činilo mi se da su svi bili na ulicama.

Vladu je udarila struja dok je stajao na mokrom podu fabrike za preradu voća. Hteo je da zaradi pare da ode na more. Ne znam kako se tačno sve dogodilo, ni da li su mu ukazali prvu pomoć kako treba. Kasnije su kružile priče da je možda mogao da preživi, da su pokušali reanimaciju duže. A neki su čak govorili da će zemlja izvući elektricitet iz njega i da će oživeti pod zemljom.

Neko je napisao priču o Vladi koja je urezana na njegovom spomeniku:

„Ova živahna dečačina nije imala vremena da nekome nanese zlo. Vlada, dečak iz treće klupe srednjeg reda, onaj krupni plavi, koji je bio bolji od Beni Hila i svaku devojčicu zvao ‘ljubavi’. Onaj sa neodbranjivom levicom u rukometu, najpreciznijim horogom ispod koša i pecačkim štapom za koji su se lepile ribe. Izdahnuo je poput pupoljka sprženog na suncu, a da se rascvetao nije. Obećavamo da će sve biti onako kako smo se dogovorili one divne večeri kada smo postali pravi maturanti. Uvek ćeš biti tamo gde i mi, i da će ostati naša stara ‘Svi za jednog, jedan za sve’ koju si ti prvi rekao.“

 

Nikada nisam zaboravio Vladu. Na mojoj ofrendi, ili oltaru, on je među prvima stekao svoje mesto. I pre toga, bio je prisutan svaki put kada sam palio sveće u crkvi.

Zahvaljujući našoj školskoj drugarici Miri Vlajić, dobio sam sliku Vladinog groba, sa koje sam izvukao njegov portret i prepisao epitaf. Napravio sam i majicu s njegovim likom – ona je vremenom izbledela, kao i mnogi delovi sećanja.

Ali ovih nekoliko trenutaka kojih se sećam, toliko su jaki da ih nikada nisam zaboravio. Pored Vladine slike na mom oltaru svake večeri gori elektronska sveća. A njegov nadimak – koji je nastao jer je svoju baku zvao „baka moja“, što je izgovarao kao bakameja, pa odatle i Bakamejac – danas znaju samo retki. Oni koji su ga poznavali. I koji ga se i dalje sećaju.