U Boki Kotorskoj, tamo gde se more svako veče preliva u zlatno plavetnilo,
danas raste jedan poseban oleandar. Posadili smo ga u znak sećanja na Ivanu, moju Prijicu.
Ona je volela Boku. Kotor joj je bio drag ne samo zbog mora, već i zbog pozorišta. Uvek se radovala kada bi sa svojim Pozorištem „Boško Buha“ dolazila na Festival pozorišta za djecu. To nisu bili samo dani, kada se radilo jer je svako kupanje na moliću, svaka graja sa plaže, svaki špricer, svaka večera bila prožeta njenim smehom i toplinom.
Oleandar je biljka koja cveta dugo i raskošno, od proleća do jeseni, i ostaje postojan čak i pod najjačim suncem i uz najljuću buru. Njegova otpornost i lepota podsećaju me na Ivanu – vedru, snažnu i spremnu da u svakoj situaciji pronađe radost. A kao što oleandar krije i svoju otrovnu stranu, tako i svaka dragocena lepota nosi svoju krhkost i neponovljivost.
Zamišljam kako bi stajala pored ovog oleandra, u laganoj letnjoj haljini, sa onim prepoznatljivim osmehom, spremna da u jednom dahu ispriča anegdotu sa festivala ili neku našu dogodovštinu.
Oleandar će cvetati svakog leta, baš kada se Kotor puni glasovima dece i mirisima leta. Njegovi cvetovi biće podsetnik na sve ono što je Ivana volela – more, pozorište, prijatelje i radost života.
Želim da ova priča bude poziv svima koji su je voleli da i oni zapišu svoje uspomene, da od svojih sećanja naprave male oleandre u knjizi koju ćemo izdati za godišnjicu njenog odlaska. Da zajedno sačuvamo njen vedri duh i osmeh, zauvek.
