Plus tri

Na ovoj slici je Ivana, onakva kakvu je volim da je pamtim — mlada, nežna, sa tim pogledom koji ti kaže: “Tu sam, ne brini.” Te 1981. godine, nakon što sam proveo godinu dana u JNA, Ivana je došla da me izvuče iz Kerestinca kod Zagreba i povede pravo tamo gde se tada činilo da počinje novi život — u Biograd na moru.

Taj odlazak na more bio je više od običnog letovanja. Bio je simbol slobode, povratka, prijateljstva. Bili smo zajedno s mojim kumom Pecom i njegovom devojkom Jadrankom. Sve je bilo romantično, kao iz nekog filma jednog leta koji znaš da se više nikada neće snimiti. Toliko je bilo posebno da se nikada nije ponovilo.

Ivana i ja smo nastavili da delimo život, decu, more, Beograd. Bili smo prijatelji do kraja. Zajedno smo podizali decu, čuvali ih, delili sitnice i velike trenutke. Ali, uprkos svemu što je došlo kasnije — tom jednom letu se nikada nismo vratili. I možda i nije trebalo. Možda je trebalo da ostane zauvek samo jedno. Jedinstveno.

Danas, kada Ivane više nema, njena slika stoji na malom oltaru u mojoj kući. Ja ga zovem ofrenda. I svake večeri zapalim sveću ispred nje. Dokle god sveća gori, Ivana je tu. I dalje postoji, tamo negde — između plamena, sećanja i tišine.

Pored nje stoji figura Arhanđela Mihaila, čuvara i ratnika, kao tiha potvrda da dobrota i svetlost nikada ne nestaju. I iza svega stoji natpis koji me svakog dana podseća i na nju i na nas:
“If you don’t stand for something, you will fall for anything.”

Ivana je stajala za ljubaznost, odanost, toplinu. I sve to je ostalo. U meni. U svima nama. U toj jednoj fotografiji iz Biograda. U svetlu jedne tihe večernje sveće.